Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:38:05, CEST
Zašto ljudi sa mentalnim poremećajima imaju kognitivnu disfunkciju?
Porodice često pitaju šta prouzrokuje kognitivne probleme. Ispitivanja su pokazala da u najvećen delu sama bolest izaziva kognitivne disfunkcije. Mnogo godina se mislilo da su kognitivni problemi manje bitni od drugih simptoma kao što su psihoza, manjak motivacije ili nestabilno raspoloženje – ali sada znamo da to nije slučaj. Kognitivna disfunkcija je jedan od primarnih simptoma shizofrenije i nekih afektivniih poremećaja. Zbog toga su kognitivni problemi vidljivi čak i kada su drugi simptomi pod kontrolom – čak i kada ljudi nisu psihotični ili u nekoj afektivnoj epizodi.
Pored toga, ispitivanja su pokazala da delovi mozga koji se koriste za određene kognitivne veštine često ne funkcionišu normalno kod ljudi sa shizofrenijom ili nekim afetktivnim poremećajima. Ovo pokazuje da mentalni poremećaj utiče na funkcionisanje mozga i da on prouzrokuje kognitivne probleme. Ima mnogo mitova o mentalnim poremećajima i kognitivnoj disfunkciji. Neki od najuobičajenijih su pokazani dole:
Mitovi o kogniciji
- Kognitivni problemi će nestati kada prestanu halucinacije i deluzije
- Kognitivni problemi će uvek prestati između epizoda depresije ili manije
- Kognitivni problemi su samo posledica nedovoljne upornosti
- Svi kognitivni problemi su prouzrokovani lekovima
- Kognitivni problemi su prouzrokovani predugim boravkom u bolnici
Sposobnost koncentracije, pamćenja, i jasnog razmišljanja je krajni rezultat kompleksne iterakcije raznih faktora. Dok je tačno da mentalni poremećaji narušuju kogniciju isto je tačno da i drugi faktori mogu da utiču na kogniciju. Najveći broj ljudi misli bez problema, koncentriše se i pamti bolje onda kad nisu u emocionalnom stresu i onda kada su imali mogućnost da nauče adaptivne kognitivne veštine.
Kako mentalni poremećaj utiče na kogniciju:
Na koje znake treba obratiti pažnju?
Ima različitih mentalnih poremećaja koji direknto utiču na kogniciju. Pored toga, nije svaka osoba pogođena na isti način. Neke osobe sa shizofrenijom imaju više kognitivnih problema nego druge. Neki ljudi sa depresijom ili bipolarnim poremećajem imaju problema u jednom aspektu kognicije, dok nemaju problema u drugom. Važno je razumeti da mentalni poremećaji pogađaju svaku osobu na određeni, donekle specifičan način. Razumevanjem svih različitih načina na koje mentalni poremećaji pogađaju kogniciju, lakše je razumeti na koji je način osoba koju vi znate pogođena. Osobe sa shizofrenijom često iskuse probleme u sledećim aspektima kognicije:
- Sposobnost usmeravanja pažnje, koncentrisanja
- Sposobnost da se zapamti i priseti informacija
- Sposobnost da se informacije brzo obrađuju
- Sposobnost da se brzo odgovori na informaciju
- Sposobnost da se kritički razmišlja, planira, organizuje i sposobonst da se rešavaju probemi
- Sposobnost da se započne razgovor
Istine o kogniciji
- Shizofrenija i mnogi afektivni poremećaji mogu da naruše kogniciju
- Pažljivim odabirom i doziranjem lekova mogu da se izbegnu negativni efekti leka na kogniciju
- Pozitivni odnos prema učenju pomaže ljudima da na najbolji način upotrebe svoje kognitivne veštine
- Podrška okoline i socijalno i fizički stimulativna okolina ohrabruje ljude da se bolje bore protiv kognitivnih problema
- Neka stanja pre pojave poremećaja i tokom poremećaja mogu da prouzrokuju teškoće u kogniciji
Ljudi sa afektivnim poremećajima, kao što su bipolarni poremećaj ili rekurentna depresija često iskuse probleme u sledećim aspektima kognicije:
- Sposobnost usmeravanja pažnje, koncentrisanja
- Sposobnost da se zapamti i priseti informacija
- Sposobnost da se kritički razmišlja, kategorizuje i organizuje informacija i da se reši problem
- Sposobnost da se brzo koordinišu pokreti očiju i ruku
Svi ovi kognitivni problemi mogu da se pojave tokom afektivne episode, ali kada se raspoloženje stabilizuje, pažnja se obično poboljša. Teškoće u pamćenju, motorički problemi i problemi u mišljenju se mogu nastaviti i tokom perioda stabilnog raspoloženja. Kada su halucinacije ili sumanute misli deo poremećaja postaje verovatnije da će se pojaviti i kognitivni problemi. Problemi s mišljenjem su česti i kod upotrebe alkohola i droga.
Ko je pogođen kognitivnom disfunkcijom?
Najveći broj ljudi sa shizofrenijom (najmanje 85%) će iskusiti probleme sa kognicijom. Ovi problemi mogu da budu očigledni i pre pojave simptoma psihoze i mogu da dovedu do pada akademskih ili radnih sposobnosti osobe. Jedan od prvih kognitivnih simptoma shizofrenije je nedostatak pažnje, ali i poteškoće u pamćenju ili vizuelno motornoj brzini mogu takođe da se pojave pre pojave simptoma psihoze.
Kako ovi kognitivni problemi utiču na svakodnevni život?
Kognitivni problemi mogu da se isukse na različite načine. Pogledajmo kako se manifestuju.
Pažnja
Neki ljudi kažu da teško prate ljude kada govore ili kada daju uputstva. Drugi se teško koncentrišu kada čitaju i nalaze da ne mogu da isprate suštinu priče, naročito kada čitaju dugačke pasose. Može im biti teško da se skoncentrišu na jednu stvar kada se dešava nekoliko stvari u isto vreme. Obavljanje više operacija odjednom, kao na primer odgovaranje jednoj mušteriji i istovremeno kucanje na kasi, može da bude teško zato što u takvom slučaju treba podeliti pažnju.
Pamćenje
Sposobnost pamćenja i prisećanja, naročito izgovorenog marterjala često predstavlja problem. Sposobnost pamćenja uputstava ili prisećanja na ono što se pročitalo ili čulo može biti narušena.
Veliki broj ljudi koji su u depresiji ili imaju afektivnu epizodu će imati poteškoća sa pažnjom, koncentracijom i jasnim razmišljanjem. Takvi ljudi, sa upornim problemima sa raspoloženjem i oni koji imaju psihotične simptome će najverovatnije nastaviti da osećaju kognitivne probleme i između epizoda bolesti.
Kognitivne probleme mogu imati ljudi svih uzrasta. Postoje dokazi da se kognitivni problemi pojave u ranim fazama shizofrenije i da za mnoge ljude zadrže isti nivo, da se ne poboljšavaju, ali ni pogoršavaju. Kako se shizofrenija obično pojavljuje u adolesceniciji ili ranom zrelom dobu, to je vreme kada se oseća najdramatičniji pad u kognitivnim sposobnostima obolelih. Ali, kako se u isto vreme pojavljuju i halucinacije i sumanute misli, kognitivni problemi mogu proći neprimećeno od strane porodice sve dok se psihotični simptomi ne stabilizuju. Za decu i adolescente, pad uspeha u školi može biti prvi znak da nešto nije u najboljem redu.
Kognitivni problemi su vrlo česti kod starijih ljudi sa depresijom. Ponekad za njih može biti teško ustanoviti da li je zaboravnost izazvana depresijom, normalnim starenjem ili drugim stanjem kao što je na primer demencija. Uzrok zaboravnosti mogu da utvrde zdravstveni radnici. Mnogi ljudi iskuse probleme sa memorijom kako stare, ali za nekoga sa depresijom zaboravnost će biti mnogo izraženija.
Ljudi sa mentalnim poremećajem koji zloupotrebljavaju droge i alkohol će najverovatnije iskusiti kognitivne probleme. Droge i alcohol same po sebi mogu da naruše pažnju, memoriju i sposobnost razmišljanja. Ako se zloupotreba ovih supstanci kombinuje sa mentalnim poremećajem kognitivni problemi mogu dodatno da se pogoršaju.
Mnogo ljudi neće imati problema da se priseti ranijih rutina koje su naučili, ali mogu primetiti da teže prihvataju i pamte nove informacije.
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:38:22, CEST
Sposobnost da se obradi informacija i da se na nju odgovori
Porodica može da primeti da su odgovori sporiji ili da treba duže vreme da oboleli član porodice registruje i razume informaciju. Izgovaranje reči može takođe da deluje sporije, čak i ako u stvari traje samo pola minuta, to može da se čini predugo za komunikaciju u slučajevima kada se pokušava razgovor s nekim.
Sposobnost razmišljanja
Kritičko razmišljanje, planiranje, organizacija ili rešavanje problema se često spominju od strane psihologa kao egzekutivne (izvršne) funkcije, zato što su te veštine one koje pomažu da se na prilagođeni način odgovori na određenu informaciju.
Razmislite na primer o spremanju večere. Čak i ako znate kako da skuvate određeno jelo, da biste spremili večeru vi morate unapred da planirate sve sastojke, organizujete se tako da svako jelo stigne u određeno vreme. Takođe treba da promenite svoj plan ukoliko naiđete na problem ove ili one vrste, kao na primer kada rerna ne radi ili ako neki sastojak nedostaje. Ljudi sa mentalnim poremećajima mogu biti manje sposobni za promenu plana ili strategije kada dođe do problema, ili mogu imati poteškoća sa menjanjem plana, ili im može biti teško da kritički slušaju novu informaciju i razdvoje bitno od nebitnog.
Kognitivne smetnje
Uticaj na svakodnevni život
Kada ljudi imaju problema sa usmeravanjem pažnje, pamćenjem ili jasnim razmišljanjem, to utiče na njihovu mogućnost da funkcionišu u društvu, u školi, na poslu ili u vezama.
Društvo: Problemi s pamćenjem ili rešavanjem problema otežavaju samostalni život. U stvari, kod ljudi sa shizofrenijom, problemi s kognicijom su veća smetnja za samostalni život nego klinički simptomi shizofrenije. Lako je uočiti da su sposobnost rešavanja problema i pamćenje verbalnih informacija kritični za održavanje doma, prevoz, kupovinu, finansije, održavanje zdravlja i psihijatrijske rehabilitacije.
Škola: Tokom školovanja osoba se formira, razum se razvija i znanje pojedinca i kritičko mišljenje se razvijaju. Na žalost, mentalni poremećaji najčešće nastupaju pre završetka školovanja. Problemi sa pažnjom, koncentracijom, i razmišljanjem mogu da utiču na teško praćenje nastave i dešava se da su studenti koji su nekada bili odlični postaju obeshrabreni gubitkom vremena ili lošim ocenama. Kada takvi studenti popuste u odnosu na svoje vršnjake, počinju o sebi da razmišljaju negativno i često odustaju rađe nego da sebe dalje izlažu neuspesima. Takođe gube mogućnost da učvrste svoje navike u učenju ili, što je još gore, mogu da izgrade loš stil učenja. Ljudi sa mentalnim poremećajima koji odustanu od škole su u zaostatku kada se takmiče za dobijanje posla, a kognitivni problemi mogu da doprinesu tome da je otežano dobijanje bilo kakvih potrebnih diploma.
Posao: Istraživanja su pokazala je da će ljudi sa poteškoćama u pamćenju, rešavanju problema, smanjenom brzinom obrade informacija ili sa slabijom pažnjom, verovatnije biti nezaposleni ili će imati niži status na poslu. Iz mnogo razloga to ne iznenađuje. Kritičko mišljenje je identifikovano kao jedno od važnih veština u modernim poslovima.
Takvo kritičko razmišljanje i rešavanje problema je često narušeno kod ljudi sa perzistentnim mentalnim poremećajima. Problemi koji mogu da nastanu na poslu ukoliko neko ima problema sa usmeravanjem pažnje ili koncentracijom ili pamćenjem su očigledni. Mnogi poslovi današnjice nisu jednostavni i repetitivni, već zahtevaju od ljudi da pamte nove informacije ili da izlaze na kraj sa nametnunitm promenama. Ovo može da bude teško kada kognicija ne radi kako treba.
Personalni odnosi: Jedna od stvari koje čine personalne odnose vrednim je davanje i primanje podrške, pažnje i brige. Ljudi žele da ih drugi ljudi zaista slušaju i da obrate pažnju na njih. Kada neko sa mentalnim poremećajem ne može da prati ili da zapamti šta njihov prijatelj govori, njihov prijatelj se može osetiti uvređenim što nije saslušan pažljivo. Na poslu, kolege ili šefovi mogu da misle da ljude sa mentalnim poremećajima baš briga za posao ili da su lenji, kad u stvari nisu misaono sposobni da izvedu određene zadatke. Sposobnost da se obrati pažnja, da se fokusira ili da se ignorišu spoljne smetnje su važne za socijalno funkcionisanje.
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:38:40, CEST
Lekovi i kognicija:
Da li oni pomažu ili odmažu?
Porodice se često pitaju da li lekovi koje oboleli član uzima izazivaju kognitivne probleme. Mnogo godina, psihoze i afektivni poremećaji su bili lečeni lekovima koji su mogli da imaju negativne efekte kao što su poremećaji pokreta, problemi sa pažnjom ili memorijom. U skorije vreme, noviji lekovi kojima se ove bolesti leče izazivaju mnogo manje negativnih efekata, a neke kompanije tvrde da njihovi novi lekovi unekoliko čak poboljšavaju kogniciju. To porodicu može da zbuni i može biti teško da se pronađe lek koji najviše odgovara ili koji ima najmanje negativnih efekata.
U produžetku možete naći neka uputstva kada razmišljate o lekovima i negativnim efektima koji utiču na kogniciju:
- Ljudi različito reaguju na lekove. Neki ljudi su veoma osetljivi na negativne efekte, dok drugi nisu
- Lekovi imaju svoje terapeutsko dejstvo u određenim dozama. Previsoka doza leka može imati veze sa kognitivnim problemima. Ono što je previše za jednu osobu može biti premalo za drugu.
-
- Lekovi međusobno reaguju. Neki ljudi imaju medicinske probleme koje tretiraju određenim lekom. Rizik od negativnih efekata leka koji utiču na kogniciju je veći ukoliko se koristi više lekova odjednom.
- Zloupotreba droga ili alkohola povećava rizik od kognitivnih negativnih efekata
- Za neke lekove postoji veća verovatnoća da mogu da izazovu negativne efekte po kogniciju
- Kad ljudi stare, njihova reakcija na lekove se menja. Ono što je bilo dobro za jedan period, ne mora da bude dobro i za drugi period života, ili se doza leka mora menjati.
- Generalno, lekovi drugačije utiču na stare a drugačije na mlade ljude.
- Mnogi lekovi ne utiču negativno na kogniciju, ali nije najjasnije da li oni zaista mogu da pomognu da se kognicija popravi.
Učinite da lekovi efikasno rade za vas
Naći pravi lek i pravu dozu leka može ponekad da bude težak zadatak. Doktori će najpre moći da vam pomognu ako im date potrebne informacije o tome kako lek na vas deluje. Ovo znači dati informacije o vašem emocionalnom i misaonom funkcionisanju. Naredna lista predstavlja dobar vodič kada je reč o ocenjivanju uticaja leka na kognitivne funkcije. Može da bude od velike pomoći ako članovi porodice ispune upitnik pošto oni mogu primetiti stvari kojih oboleli član možda nije svestan.
Ipak, i osoba koja uzima lekove treba da popuni ovaj upitnik s obzirom da su njena iskustva u odnosu na lek veoma važna. Može biti teško ustanoviti da li su kognitivni problemi posledica bolesti ili negativni efekat leka. Na primer, neki lekovi mogu da izazovu probleme s memorijom, ali i psihoza i depresija takođe izazivaju zaboravnost. Ukoliko postoje kognitivni problemi, treba ih prijaviti lekaru, a lekar onda treba da zaključi da li su oni izazvani bolešću ili su izazvani lekom.
Ako se utvrdi da su negativni efekti leka u pitanju, postoji nekoliko stvari koje doktor može da preporuči:
- Da sačeka da vidi da li će negativni efekti leka nestati s vremenom.
- Smanjiti dozu određenog leka.
- Probati terapiju drugim lekom (promeniti lek).
VAŽNO: Nikada sami ne menjajte lek, bez saveta sa lekarom! Nalaženje pravog leka je komplikovan process i samo doktor može o njemu doneti ispravnu odluku, na osnovu njegove procene vašeg zdravstvenog stanja.
Kada se lekovi uzimaju u prepisanim dozama i u određeno vreme, pokušajte da utvrdite da li je:
- Držanje pažnje
bolje………………..isto…………………..gore
- Budnost
pospaniji………… budniji
- Pamćenje
zaboravniji………………….bolje pamti
- Razmišljanje
konfuzno……………………ima smisla
- Pokreti
smanjeni………………..isti kao i obično………previše aktivan
- Motivacija
nema interesa za razne stvari………ima interesa i motivaciju
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:38:55, CEST
Kakav je tretman za kognitivnu disfunkciju?
Kognitivna disfunkcija može da se tretira na tri različita načina: (1) korišćenjem tehnike ispravljanja greške, (2) tehnikama kompenzacije, (3) adaptivnim pristupom. Eksperti smatraju da je najuspešniji program rehabilitacije onaj koji uključuje sve ove tehnike. U Srbiji i Crnoj gori danas ne postoje centri koji rade na poboljšanju kognicije ovim tehnikama, već tretman za kognitivne probleme zavisi od psihijatra ili psihologa kome se osoba sa problemima obratila. Zbog toga ćemo ove tehnike opisati samo u kratkim crtama, radi vaše upućenosti.
DEFINICIJA:
Kognitivna rehabilitacija podrazumeva praktikovanje vežbi i tehnika koje omogućavaju poboljšanje u određenim vidovima kognicije i fokusirana je na funkcionalni rezultat.
Tehnike ispravljanja greške
Tehnike ispravljanja greške se zasnivaju na vežbama pomoću kompjutera, papira, olovke i grupnim aktivnostima. Neke od ovih tehnika daju naglasak na vežbe i ponavljanja da bi odredile šta je narušeno i to ispravile. Druge tehnike više koriste testiranja da bi odredile koji je deficit u pitanju i da bi izmerile uspeh terapije. Po temama, neke se više orijentišu na svakodnevne životne probleme i zadatke, a ne na specifične kognitivne probleme. Jedna od ovih tehnika uključuje: poboljašanje neuropshiološog funkcionisanja, osvešćivanje stila učenja, promociju optimalnog kognitivnog funkcionisanja, promociju svesti o socijalno emotivnom kontekstu itd..
Tehnike kompenzacije
Tehnkike kompenzacije se zasnivaju na “trgovini”. Drugim rečima, kompenzacija postoji da bi se različitim stredstvima stiglo do istog cilja. Na primer, ako neka osoba ide u kupovinu i ne može da zapamti 5 artikala koje treba da kupi, onda se može reći da ta osoba ima lošu verbalnu memoriju. Ali, ukolko ta osoba može da sortira tih 5 artikala u 3 grupe, kao što su: mlečni proizvodi, grickalice i hrana za mačke, pa da se onda pomoću tih grupa podseti da se cela lista artikala sastoji od mleka, jogurta, čipsa, soka i konzerve za mačke, onda se može reći da je ta osoba koristila mnemoničku strategiju koja se oslanja na organizaciju da bi kompenzovala za nedostatak memorije.
Strategije kompenzacije kod osoba koje nemaju kognitivnu disfunkciju mogu da se pojave spontano. Što će reći, mnogi ljudi otkriju kako da rade stvari koristeći svoje predonsti, koje će kompenzovati njihove slabosti. Osoba sa kognitivnom disfunkcijom često nema fleksibilnost da vidi stvari iz drugog ugla, druge perspective ili da menja ideje o načinu na koji treba da uradi nešto. Kod njih menjanje ponašanja ne dolazi sponatno.
Zbog toga, ljude sa kognitivnom disfukcijom nekad treba naučiti kako da koriste tehnike kompenzacije.
Kada se uče tehnike kompenzacije cilj je da se dođe do efikasnosti koja će omogućiti da se u akcije ulaže najmanje napora. Mnogi ljudi sa kognitivnom disfunkcijom imaju ograničene sposobnosti za obradu informacija i ne ponašaju se dobro kada se povećavaju očekivanja od njih.
Posmatranje osobe tokom vremena i analiza metoda koje koristi da bi uradila određene zadatke, kao i razumevanje stila učenja i preferenci je korisno kada se definišu strategije kompenzacije. U našoj zemlji ne postoji centar u kojem bi se učile ove veštine, pa zbog toga ovaj tekst služi samo kao informacija vama o stilovima tretiranja kognitivnih disfunkcija.
Adaptivni pristup
Adaptivni pristup se više odnosi na okolinu nego na individuu. Ovaj pristup se koristi kada druge tehnike popoljšanja kognicije ne pomažu. Na primer, ako osoba zna da ne može da zapamti listu stvari koje treba da uradi preko vikenda, onda je zgodno da na primer ta osoba ima kod sebe mali kasetofon na koji će snimati sebi podsetnik. Članovi familije se često adaptiraju na obolelu osobu i prihvataju neke dužnosti umesto nje. Ovakav način prilagođavanja učvršćuje zavisnost i nije idealan pristup adaptaciji okoline. Može da dovede do toga da članovi porodice osećaju teret, frustraciju i eventualno odbijanje obolele osobe. Na primer, sin koji je oboleo razbacuje svuda svoje stvari za pranje i ostavlja prepune pepeljare svuda, ne isključuje električne uređaje i slično. U tom slučaju, pametno je organizovati dobro njegov prostor, staviti kante za prljave stvari ispred njegove sobe, na dohvat ruke, nabaviti veliku i siguronosnu pepeljaru i staviti je na vidno mesto itd.
Ukoliko osoba sa teškom kognitivnom disfunkcijom živi samostalno, korisno je primeniti adaptivni pristup u organizaciji njenog života.
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:39:15, CEST
Staračka demencija
Osnovna promena u duševnom životu kod staračke demencije jeste gubitak inteligencije, sa posledicama koje nastaju usled oštećenja ove važne duševne funkcije. Staračka demencija nije isto što i starost sa svojim specifičnim staračkim psihičkim osobinama. U osnovi ovog poremećaja ne leži čak ni arterioskleroza mozga (kao što se obično misli) već je to, kao kod duševnih bolesti uopšte, težak poremećaj duševnog života. Starost, kao i detinjstvo, mladost i zrelo doba, ima svoje psihičke osobina koje su povezane sa razmenom materija, procentom vode u organizmu, aktivnošću žlezda sa unutrašnjim lučenjem i mnogim drugim poznatim i nepoznatim činiocima.
Početak staračke demencije se, obično, javlja u toku nekog telesnog oboljenja, koje iscrpi i onako smanjene rezerve ili je vezan za neki neprijatan događaj koji i suviše psihički angažuje starog čoveka (smrt bračnog druga, finansijske teškoće, prelazak u novu sredinu). I prijatni događaji kao, ženidba i udadba dece, rođenje dugo očekivanog unučeta, mogu, takođe, da budu stanja u kojima se zapazi početak ovog oboljenja.
Oštećena inteligencija dovodi do gubitka upamćenog sadržaja: bolesnik se postepeno vraća unazad u svoje ranije godine, pa se u skladu s tim i ponaša (erotične ponude sasvim mladim osobama). Poremećeni nagon za samoodržanjem (bez korekcije inteligencijom) dovodi do skupljanja svega što dođe pod ruku - otpadaka, bezvrednih sitnica, hrane. Nemogućnost upamćivanja dovodi do dezorijentacije. Sve ove pojave su naročito izražene u večernjim časovima (jer suton prekriva najveći broj prirodnih orijentacionih tačaka), te je u to vreme bolesnik uznemiren, traži, razgleda, tumara, pretura po već ionako haotičnim stvarima, što se proteže do duboko u noć. Ponekad ovaj se nemir produbljuje, bolesnik se uopšte ne snalazi u njemu nepoznatom svetu, počinje da se brani od skrivenih opasnosti i pri tome lomi predmete. Ako je prepuštem sam sebi, epilog nemira može biti i požar. U najtežim slučajevima (ukoliko neko drugo oboljenje ne dovede do smrti) dolazi do potpunog propadanja. Bolesnik je vezan za postelju, vrši nuždu poda se, u stalnom nemiru razmazuje izmet po sebi i okolnim predmetima, ne poznaje okolinu, ostaje bez sposobnosti da bar delimično shvati i razume svet oko sebe.
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:40:15, CEST
Histerija
Dok su ostale neuroze pretežno uslovljenje sredinom u kojoj osoba živi, dotle je histerija bitno zavisna od sklopa bolesnikove ličnosti. Sama reč "histerija" potiče od grčke reči "histera" što znači materica. Ovaj naziv bolesti nastao je otuda što su još u antičkoj Grčkoj smetnje histerične prirode zapažene prvo kod mladih udovica, tako su poremećaji dovodeni u vezu sa nezadovoljenim seksualnim nagonom. Zbog toga se dugo vremena smatralo da od histerije boluju samo žene, međutim, ova smetnja može nastati kod oba pola.
Kod histerije možemo razlikovati histerični karakter, histerične napade i oduzetost. Histerični karakter je podloga na kojoj u odrđenim uslovima mogu nastati histerične krize. U osnovi histeričnog karaktera leži psihička nezrelost, naročito u oblasti osećanja i nagona. Ovakve osobe imaju stalnu težnju za isticanjem, skretanjem pažnje na sebe: svi doživljaji imaju dramatičan karakter, njima se uvek nešto neobično dešava, ne mogu da se odluče na brak jer odjednom imaju bezbroj ponuda. Ovo nije ništa drugo do dečji način reagovanja, veća želja da budu u centru pažnje, da im se svi dive.
Histeričan napad uslovljen je nezadovoljstvom zbog neispunjene želje ili je to odbrana od očekivane, eventualne kazne. Ponekad nije ni lako pronaći pravi razlog napadu, međutim, brižljivijom analizom ipak se, skoro uvek, nađe uzrok. Napad se uvek dešava u prisustvu drugih lica (za razliku od epileptičnog), i to obavezno i lica od koga se očekuje pohvala ili kazna. Bolesnik pada, ali se obično, nikad ne ozledi, počinje da mlatara nogama i rukama, da se uvija celim telom, da škripi zubima. Pri tom drži čvrsto zatvorene očne kapke i aktivno ih pritiska ukoliko neko pokuša da ih otvori. Napad traje dugo čitav sat, ponekad duže, sve dok okolina ne uvidi opravdanost težnji i zahteva bolesnika.
Histerične oduzetosti nastaju naglo, ali, za razliku od organskih oduzetosti, ne postoji oštećenje nerava, mišića ili zglobova. Oduzeti organ ili čulo ukazuje na razloge nastajanja: ukoliko je to ruka, onda se nešto nije htelo ili nije smelo učiniti; noge (hod) se oduzimaju da bi se odgodio odlazak na mesto gde se mogu očekivati neprijatnosti; govor se oduzima kada se nešto ne sme reći itd. Histerične oduzetosti se nazivaju još i bekstvom u bolest, jer ovde bolest štiti jedinku od napora, neprijatnosti, odluka kojima nije dorasla.
Histerija je ozbiljna smetnja i njeno lečenje nije nimalo jednostavno. Histerični napad ili oduzetost mogu se popraviti i izlečiti (često vrlo brzo i uspešno). Međutim, histeričan karakter, koji je podloga ovakvim reakcijama, ostaje i posle napada. Kao kod neuroza uopšte, tako je i u ovim slučajevima potrebna strpljiva pomoć. Ukoliko je mogućno, potrebno je izvršiti preorijentaciju celokupne ličnosti i karaktera. Grub postupak ili tvrdnje da je neka osoba histerična samo pogoršavaju bolesnikovo stanje. Zbog toga je histeričnim osobama potrebna stručna pomoć.
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:40:40, CEST
Veza emotivnog i telesnog zdravlja
Kada se pomene reč zdravlje obično se misli na fizičko zdravlje a kada se ono poremeti ide se kod lekara. A šta se dešava kada je neko, bez valjanog povoda često neraspoložen, ili mu se raspoloženje bez razloga menja ili je stalno u zafrkantskom raspoloženju čak i u sasvim ozbiljnim situacijama. Da li se može govoriti o poremećaju emotivnog zdravlja, kada su emocije u neskladu sa spoljašnjom realnošću? Ne samo da može, već postoji tesna veza između emotivnog i fizičkog zdravlja koji su isprepletani i uzajamno se podupiru.
Veza emotivnog i fizičkog zdravlja očitava se kroz telesne reakcije na podsticaje koji se izražavaju kroz misli, ponašanje i osećanja. To se obično naziva “vezom uma i tela”. Telo nas upozorava brojnim fizičkim signalima da nešto nije u redu, počev od mučnine u stomaku, povišenog pritiska, bola u leđima, osećanja stegnutosti u grudima, gubljenja apetita, umora, glavobolje, gubljenja sna i seksualne želje, gojenja, plitkog disanja itd. Sve to mogu da budu fizički pokazatelji emotivnog nesklada.
Brojni spoljni uslovi doprinose gubljenju emotivne ravnoteže i dovode do stresa, anksioznosti, tuge. Česti povodi za to mogu da budu: nezaposlenost, besparica, neadekvatni stambeni uslovi, smrt drage osobe, razvod, bolest. Isto tako, događaji koji se tradicionalno smatraju srećnim dovode do promene emotivne ravnoteže, na pr. rađanje dece, profesionalno unapređenje, kupovina nove kuće, osamostaljivanje dece.
I najzad, veliki povod za destabilizaciju emotivnog funkcionisanja jeste napuštanje poznatog okruženja i imigracija u jezički i kulturalno novu sredinu. Takav značajan događaj ima i svoje pozitivne i negativne strane i obe se doživljavaju izuzetno intenzivno.
Sem spoljašnjih i unutrašnji, biološki procesi doprinose promenama raspoloženja. Mlada nauka psihoneuroimunologija bavi se odnosom raspoloženja i snage imunog sistema i proučava interakciju uma sa biološkim sistemima tela i društvenim svetom.
Neuroimunološki eksperimenti na životinjama pokazuju da ubrizgavanje određenih supstanci (amfetamina) utiče na promene društvenog ponašanja dominacije i potčinjavanja. Druge supstance (hormon oksitocin) utiču na nežna ponašanja prema drugim jedinkama iste vrste. I brojne druge supstance, koje je telo biološki predodređeno da poseduje, utiču na način na koji se osećamo i ophodimo prema drugima. Kod ljudi recimo zbog smanjenog prirodnog lučenja serotonina dolazi do kliničke depresije, samim tim i izolacije i izbegavanja ljudi.
Zanimljivo je da ponekad drugi ljudi na osnovu našeg ponašanja, držanja tela, glasa, primete promenu našeg raspoloženja a da je mi sami negiramo jer je nismo svesni. Svest o svojim mislima, osećanjima i ponašanju smatra se značajnim za unapređenje emotivnog zdravlja.
Prvi korak ka uspešnom rukovanju emocijama je prepoznati ih i razumeti šta ih je podstaklo. Telo, možda zato što je manje podložno svesnoj kontroli, govori iskrenije od reči te intonacija glasa i nevoljni pokreti tela otkrivaju naša osećanja bolje od samih reči. Sledeći slučaj može poslužiti kao ilustracija.
Nedavno sam, radeći terapiju sa jednom klijentkinjom uočila da svaki put kada pomene određenu osobu njena prekrštena noga počinje silovito da se klati. To nije bilo blago ljuljkanje kome mnogi ljudi pribegavaju kada su nervozni, već oštro, ciljano pomeranje nalik šutiranju. Upitana za osećanja vezana za taj pokret ona nije videla vezu, ali kada sam joj predložila da nastavi sa tim pokretom i dozvoli mu da se razvije, vrlo brzo su joj navrle reči “gubi se iz mog života” i “mrzim te” i tada je na telesnom, a zatim i kognitivnom nivou razumela koliko je bila povređena i ljuta na dotičnu osobu.
Razumevanje povoda za tugu, stres, strepnju može pomoći u nalaženju načina njihovog prevazilaženja dok potiskivanje čini da se osoba oseća lošije i da ih nepotrebno nosi duže nego što situacija zaslužuje.
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:42:40, CEST
Demencija
Sta je Demencija?
Demencija predstavlja steceno ili permanetno snizenje dve ili vise intelektualnih funkcija. Od srednje teskog do teskog oblika ovog oboljenja pati 5% populacije od 65 godina i vise, a u grupi od 85-89 godina cak 20-22%. Postoji vise tipova demencije, a najcesce su Alchajmerovog tipa(AD) I vaskularna demencija (VD). Kod gerijatrijskih bolesnika AD je mnogo cesca (50-70%) nego VD (15-25%). Za oboljenje su karakteristicni smanjena sposobnost ucenja novih ili prisecanja starih informacija, kao I jedan od kognitivnih poremecaja: afazija (poremecaj u govoru), apraksija (umanjena sposobnost obavljanja motorickih aktivnosti uprkos ocuvanom motorickom sistemu), agnozija (nemogucnost da se prepoznaju I identifikuju predmeti I pored ouvanih senzornih funkcija) I poremecaj u “executive” funkcionisanju (planiranje, organizacija, apstrahovanje).
Koji su uzroci pojave demencije?
Uzroci javljanja demencije mogu biti razliciti: tumori (primarni cerebralni I metastaticki), povreda glave (hematomi I postraumatska demencija), infekcije (sifilis, AIDS), kardiogene/vaskularne (cerebrovaskularna insuficijencija, infarkt mozga), kongenitalna/urodjena (Huntingtonovo oboljenje), primarno psihijatrijske (pseudodemencija kod depresije), fizioloske (epilepsija, hidrocefalus sa normalnim intrakranijalnim pritiskom), metabolicke (deficit vitamina, endokrini poremecaji), degenerativne demencije (AD, Farova bolest, Pickova bolest, Wilsonova bolest), demijelinizirajuce (multipla skleroza), droge ili toksini (alkohol, trovanje teskim metalima ili ugljen monoksidom).
Sta je to pseudodemencija?
Pseudodemencija predstavlja kognitivni deficit koji se moze javiti kod idiopatskih psihijatrijskih poremecaja, narocito velikog depresivnog poremecaja. Deficiti uglavnom podrazumevaju snizenje paznje, brzine mentalnih procesa, verbalne fluentnosti I elaboracije. Pacijenti mogu registrovati novi materijal ali imaju poteskoce u spontanom prisecanju koje se tipicno poboljsava ako im se daje materijal koji je u vezi sa zadatkom (potsecanje). Naravno terapija ove “demencije” podrazumeva primenu antidepresiva.
Kakvi su tok I prognoza demencije?
Tok I prognoza demencije je uglavnom zavisna od etiologije. Demencija sama po sebi ne podrazumeva progresivno pogorsanje. Brzina progresije je individualna I porodicna karakteristika.. U nekim slucajevima progresija moze biti usporena kod vaskularne demencija ukoliko se mogu redukovati faktori rizika koji dovode do buducih vaskularnih akcidenata (kontrola hipertenzije, povisenog “loseg” holesterola). Neke demencije kao sto su one uzrokovane endokrinim ili metabolickim faktorima, mogu se potpuno povuci sa terapijom ili uklanjanjem osnovnog oboljenja. Slicno se javlja I kod demencija koje su posledica tumora ili infekcije.
Starosna dob pocetka demencije je vazna karakteristika svakog oboljenja. Alzheimerova demencija je najcesca forma demencije u SAD-u. Pocetak je obicno sa 60 godina I prevalencija se znacajno povecava sa staroscu iako su prijavljani I slucajevi pacijenata sa 30 godina. Familijarni oblici AD cini se da se javljaju u ranijem zivotnom dobu. Vaskularna demencija, druga najcesca etioloska forma demencije, se obicno ranije javlja nego AD. Demencije se mogu razlikovati po svom toku narocito u pocetnoj fazi bolesti. I pored klinickog pravila o konstantno progresivnom toku AD pojedine osobe mogu dostici “plato” u funkcionalnom deficitu u periodu od nekoliko godina, pre nego sto se progresija nastavi I dovede do smrti.
Vaskularne demencije mogu imati skokovit pocetak, u kojima se novi deficiti javljaju naglo i udruzeni su sa novim vaskulanim dogadjajima, ali VD cesto imaju I postepen (pritajeni) pocetak I spor ali permanentan progresivan tok. Demencije izazvane infekcijom obicno su akutne, nagle po pocetku, iako sifilis I kriptokokalni meningitis mogu imati indolentan pocetak. One prouzrokovane toksinima ili deficijencijama vitamina mogu se poboljsati ukoliko je ovaj spoljni faktor iskljucen, osim u slucaju radijacije.
Sta su ponasajni I psiholoski simptomi demencije?
Posebnu grupu simptoma koji se mogu javiti I biti upecatljivi I pre kognitivnih su bihejvioralni (ponasajni) I psiholoski simptomi demencije (BPSD). Oni se javljaju kod 50-60% obolele populacije I manifestuju kao perceptualni poremecaji (sumanute ideje, halucinacije, afektivni simptomi kao sto su manija i depresija) I poremecaji licnosti za koje su karakteristicne promene karaktera, ponasanja, agresivnost I hostilnost. U terapiji se primenjuju atipicni antipsihotici tj. antipsihotici druge generacije koji ne izazivaju motornu usporenost I ukocenost odnosno EPS (ekstrapiramidalne simptome), a takodje deluju I na afektivne simptome za razliku od klasicnih antipsihotika. Najveci broj kontrolisanih studija uradjen je sa risperidonom Rezultati su pokazali da ovaj lek primenjen u fleksibilnim dozama od 0.5-4mg/dan dovodi do znacajnog ublazavanja simptoma, a narocito agresivnosti (fizicke, verbalne), paranoidnih I drugih ideacija, halucinacija (vizuelnih I auditivnih), kao I placljivosti, uznemirenosti I straha od samoce, zatim ponasanja poput besciljog tumaranja I neadekvatne aktivnosti (uriniranje I defekacija na neodgovarajucim mestima, skidanje odece pred drugima). Takodje se pokazalo da kod dementnih osoba koji su uzimali risperidon bilo manje padova I povreda, tako da je znacajno poboljsan kvalitet zivota a takodje su I snizeni troskovi lecenja.
Koje su terapijske mogucnosti za demenciju?
Terapija podrazumeva inhibitore enzima acetilholin-esteraze, NMDA antagoniste I ekstrakt ginka bilobe EGb 761.
Inhibitori holinesteraze su se pojavili 1997. godine I deluju tako sprečavaju razlaganje acetil-holina neurotransmitera koji je odgovoran za pamćenje, time što inhibiraju enzim acetiholin esterazu,
Donepezil je inhibitor holinesteraze koji je registrovan u terapiji blage I umerene teške Alzheimerove demencije (AD), ao od oktobra 2006. Američka Agencija za Hranu I Lekove (FDA) je odobrila njegovo korišćenje I kod teške demencije. Time je ovo prvi proizvod koji je odobren za lečenje svih oblika AD. has been approved by the FDA for treating severe dementia in patients with Alzheimer's disease. treatment of all degrees of severity of the disease. Ovom studijom su pokazana poboljšanja na poljima kognitivnog funkcionisanja kao što su memorija, jezik, orijentacija, I pažnja, kao I funkcionisanje u svakodnevnim životnim aktivnostima.
Donepezil se pokazao I kao efikasan lek za terapiju vaskularne demencije koja je drugi najčešći uzročnik demencije. Rezultati studiji na 1219 bolesnika sa blagim do umereno teškim kognitivnim deficitom uzrokovanim vaskularnom demencijom. Terapeutska doza donepezili kod ove demencije iznosi 10mg/dan. Poboljšanje se javilo nakon 6 meseci redovnog uzimanja leka.
Da li se nastanak ili progresija demencije mogu spreciti?
Preventivne mere su od izuzetnog znacaja narocito kod vaskularne demencije. Ono mogu podrazumevati uvodjenje dijetetskog rezima, fizicku aktivnost, kontrolu diabetesa I hipertenzije. Lekovi koji se koriste mogu ukljucivati antihipertenzive I antitromboticne agense. Kontrola krvnog pritiska treba da tezi gornjoj granici normalnog pritiska jer se to pokazalo da popravlja kognitivno funkcionisanje kod ove grupe pacijenata. Uglavnom se ne preporucuju beta-blokatori vec se prednost daje ACE inhibitorima kao antihipertenzivima.
Za degenerativne demencije, nijedna terapija nije pokazala sa sigirunoscu da moze da ublazi ili preokrene tok patofizioloskih procesa
Inhibitori enzima acetilholinesteraze se koriste kao “suplementarna” terapija s obzirom da je utvrdjen deficit neurotransmitera acetil-holina u blagim do sredenje teskim AD.
Takodje edukacija porodice koji pruzaju pomoc obolelom od AD je od izuzetne vaznosti.
Da li je svaka zaboravnost demencija?
Mnoge osobe sa normalnim (odnosno onom normativno definisanom) starosti-zavisnim padom intelektualnih sposobnosti, traze da se pregledaju, narocito iz straha da nemaju Alzheimerovu bolest. Njihove primedbe najcesce ukljucuju nesposobnost da se prisete reci I imena spontano, “odsutnost”, potrebu za podsetnicima, ili blage probleme sa koncentracijom. Pazljivi lekarski intervju otkriva blagu anksioznost u vezi minornih intelektualnih poteskoca, koriscenje efikasnih kompenzatornih mentalnih strategija I netaknuto licno I socijalno funkcionisanje, sa malo dokaza da ove kognitivne neadekvanosti uticu na njihov svakodneni zivot. Odsustvo znacajnog funkcionalnog “pada”, zajedno sa normativnim neuropsiholoskim testiranjima (u odnosu na standarde za njihovu zivotnu dob) ukazuju najcesce na sa staroscu udruzene kognitivne promene.
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:43:17, CEST
Shizofrenija
• od grčkih reči:
schizein – rascepati, razdeliti
phren - duša
• koncept shizofrenije uveli: Kraepelin – dementia praecox; Bleuler – shizofrenija
• “četiri A” (E.Bleuler):
1. apatija- zaravnjenost afekta
2. asocijacije – por. u asocijativnom toku
3. autizam
4. ambivalencija/ fragmentirani emocionalni odgovori
• Schneider,u simptome I reda uvodi: sumanutosti i halucinacije
• Shizofrenija – grupa psihotičnih poremećaja
• Sumanutosti, halucinacije, nedostatak uvida u bolest
• poremećaji u: emocijama, kogniciji (mišljenje,percepcija,pažnja) , ponašanju, socijalnom funkcionisanju
• neurokognitivni poremećaj, sa različitim simptomima i znacima koji su odraz propadajućih efekata fundamentalnog kognitivnog deficita
• podela prema manifestaciji simptoma
- pozitivni (produktivni) i
- negativni (neproduktivni)
pozitivni simptomi Sch
• nepovezan (disociran govor)-do salate od reči
• sumanute ideje
- ideje o “posedovanju misli”
• halucinacije
• paratimija i paramimija
• poremećaji volje /ambivalencija, ambitendencija
negativni simptomi sch
• bezvoljnost – hipobulija/abulija, nedostatak volje/interesovanja/motivacije za svakodnevne aktivnosti (briga o sebi)
• alogija – “siromaštvo” govora, do mutizma
• anhedonija
• zaravnjenost afekta(praznina)
• narušenost pažnje – nemogućnost koncentracije
• DRUGI SIMPTOMI: katatoni simptomi, neadekvatan afekat
podela Sch prema DSM-IV
• Dezorganizovana Sch
• Katatona Sch
• Paranoidna Sch
• Nediferencirana Sch
• Rezidualni tip
•
• simptomi moraju trajati najmanje 6 meseci: 1 mesec aktivna faza simptoma, uglavnom pozitivnih; pre toga tzv prodromalna faza; posle toga tzv rezidualna faza
dezorganizovana (hebefrena) Sch
• difuzni,regresivni simptomi
• halucinacije i sumanutosti (sadržaj: seksualne, hipohondrijske/cenestetske, religiozne, persekutorne, često bizarne) – profuzne, dezorganizovane
• govor disociran – do salate od reči
• dezorganizovano ponašanje (nemogućnost socijalnog funkcionisanja)
• zaravnjen afekat
Katatona Sch
• poremećaj u “motornom funkcionisanju” od katatonog stupora do uznemirenosti (pomame)
• ekstremni negativizam ili mutizam
• čudni voljni pokreti, manirizam, stereotipije
• eholalija, ehopraksija
Paranoidna Sch
• prisustvo sumanutosti – najčešće persekucija ili grandioznih sum. ideja, ljubomore
• akustičke, jasne halucinacije
• ideje odnosa i interpretativne sumanutosti
• rigidni i formalni u interpersonalnom kontaktu; redje - emocionalno “očuvani”(emocionalno reagovanje na spoljašnje dogadjaje);
• često razdražljivi, nasilni, uznemireni do agitacije
Nediferencirana Sch
• dezorganizovan govor (iskliznuće, disocijacija)
• poremećaj u ponašanju
• zaravnjenost afekta, bezvoljnost, alogija
• sumanutosti
• halucinacije
• nema simptoma dezorganizovane, katatone ili paranoidne sch
Rezidualna Sch
• Nema “simptoma aktivne faze / uglavnom pozitivnih”
• mogu trajati neki od negativnih simptoma
• zaravnjen afekat
• neobično/ekscentrično ponšanje
epidemiologija
• prevalneca izmedju 0,5% do 1%
• u bilo kojim godinama, ali najčešće 20-tim
(ranije kod muškaraca), za žene oko 27-me
• godine kada se bolest javlja su pod uticajem genetskih i spoljašnjih faktora
• redje se: žene/udaju, ostvaruju partnerske ili seksualne relacije; pripadaju nižoj socioekonomskoj klasi
• 1 od 10 izvrši suicid
Etiologija shizofrenije
• Biološki faktori (genetski faktori + neurobiološke abnormalnosti + neurobiohemijske abnormalnosti)
• Faktori iz okruženja (trudnoća majke osobe obolele od sch, porodjajne “traume”) + psihosocijalni faktori (premorbidna ličnost, “rascepljena” porodica (nema (adekvatne) komunikacije), životni dogadjaji koji precipitiraju poremećaj)
etiologija Sch – genetske abnormalnosti
• predispozicija se prenosi genetski
• porodične studije: genetska predispozicija + okruženje
• 1 roditelj sch – šanse za decu 5%-6%
• brat ili sestra Sch – drugi brat ili sestra 10% šansi za Sch
• 46% šanse za decu ako oba roditelja imaju Sch
• 46% konkordantnost za identične blizance
• nasledjivanje- poligensko i multifaktorijalno
etiologija Sch – neurobiološke abnormalnosti
• strukturalni problemi u limbičnim područjima, prefrontalnom korteksu i cerebelumu (bazalne ganglije?)
prefrontalni korteks
• uzajamnim konekcijama povezan sa drugim,brojnim struktrama mozga
• učestvuje u različitim velikim “funkcijama” koje omogućavaju integrisanje informacija iz različitih izvora, planiranje i donošenje odluka
• lezije puteva izmedju talamusa i prefrontalnog korteksa mogu da daju:
- euforiju, hiperkineziju, neadekvatno socijalno ponašanje (lezije orbitalnog regiona pref.kort.)
- apatiju, hipokineziju, narušene kognitivne performanse (lezije dorzolateralnog regiona pref.kort)
prefrontalni korteks
• za oba navedena sindroma zajedničko: narušeno ponašanje usmereno ka nekom cilju, zasnovano na integrisanju spoljašnjih i unutrašnjih impulsa
• uzajamno povezan sa somatskim, auditivnim i vizuelnim regionima, tako da integriše razlilčite senzorne informacije
• učestvuje u integrisanju učenja i memorije
• utiče na specifično humane funkcije (tzv egzekutivne funkcije):apstraktno mišljenje, rešavanje kreativnih problema,ponašanje sekvencionirano u vremenu
limbički sistem
• ima ulogu u emocijama i psihološkim doživljajima
• integriše visceralne senzacije (glad, seksualna želja) i percepcije iz spoljašnjeg okruženja – te informacije obradjuje bez veze sa prethodnim iskustvom (memorijom) pa prosudjujemo na osnovu emotivnog značenja o našim doživljajima ili percepcijama
• prepoznaje opasne stimuluse (doprinosi mehanizmima preživljavanja); ako se uključe i kortikalni regioni reakcije su rafiniranije
cerebelum i “mentalna koordinacija”
• koordiniše motornu aktivnost
• koordiniše mentalne funkcije kao što su: pažnja, emocije, memorija i govor
• lezije dovode do nemogućnosti procene vremenskog intervala, nemogućnosti odredjivanja kretanja tela u prostoru, kao i nemogućnosti korekcije i adaptacije govora, pažnje ili emocionalnih odgovora
etiologija Sch ( neurobiohemija) i lečenje/psihofarmaci
• dopaminska hipoteza – hiperaktivnost DA
• Antipsihotici blokiraju DA receptore i smanjuju dopaminsku transmisiju, a deluju i na 5-Ht receptore pa mogu vršiti uticaj na emocionalno stanje (negativne simptome)
• problem sa komplijansom/saradnjom
• psihoterapija
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:43:34, CEST
Od euforije do depresije
Autor: Ozren Podnar, prof.
Centar za raspoloženje povremeno se "pali", što dovodi do visokog raspoloženja, i povremeno "gasi", što vodi depresiji
"Kad sam prošlog proljeća posjetila Sanju, prštala je od energije i širila dobre vibracije zaraznim smijehom. Pri našem idućem susretu bila je u dubokoj depresiji i jedva progovorila koju riječ. U takve krajnosti upada već godinama", opisala je svoju školsku kolegicu Riječanka Valentina.
Sanja boluje od bipolarnog poremećaja, u nas bolje poznatog pod starim nazivom manična depresija. Bipolaran znači dvopolan, onaj koji se javlja u dva suprotna pola. U ovom slučaju riječ je o osciliranju raspoloženja između dvije krajnosti - depresije i manije, odnosno euforije.
Prijašnji izraz manična depresija zamijenjen je prije nekoliko godina u međunarodnoj klasifikaciji bolesti zbog negativnih asocijacija koje budi riječ "maničan". Naime, nije posrijedi manijakalnost u smislu abnormalnih seksualnih poriva, nego euforija, patološko povišeno raspoloženje i energija.
Bipolarni poremećaj, od kojeg boluje svaki stoti odrasli čovjek, bolest je raspoloženja kod koje se ono periodično mijenja te prelazi iz vrlo visokog (euforija, manija) preko neutralnog (ravnodušnost) do vrlo niskog (depresija) i tako unedogled. Osoba koja pati od tog poremećaja u maničnom je razdoblju optimistična, ushićena, razgovorljiva, motivirana i puna energije. Koncentracija je tada visoka, a potreba za spavanjem smanjena. U depresivnoj fazi ista osoba je tužna, očajna, plačljiva, bezvoljna i iscrpljena - kao u običnoj depresiji. Između razdoblja povišenog i sniženog raspoloženja obično se javlja razdoblje ravnodušnosti i normalnog funkcioniranja.
Obiteljska veza
Utvrđeno je da je bipolarni poremećaj iznadprosječno prisutan u obiteljima. Blizu 68 posto osoba s bipolarnim poremećajem ima barem jednog bliskog rođaka s istom bolešću ili s kliničkom unipolarnom depresijom. Ako je jedan jednojajčani blizanac bipolaran, postoji 40 do 70 posto vjerojatnosti da će i drugi oboljeti.
Istraživači su pokušali pronaći specifičan gen koji se prenosi iz pokoljenja u pokoljenje, no nije utvrđen jedan jedinstven, nego je vjerojatno riječ o međuigri većeg broja gena. Osim gena, i vanjski utjecaji, osobito jaki ili dugotrajni stresovi u ranoj životnoj dobi, mogu potaknuti bolest.
Moguće varijacije
Raspoloženja se mogu izmjenjivati raznolikim brzinama, od svakih nekoliko sati (što je vrlo rijedak slučaj), do jednom godišnje. Ako unutar godine dana bude četiri ili više izmjena maničnih i depresivnih faza, riječ je o brzoj izmjeni, a ako raspoloženje varira nekoliko puta u tjednu ili čak u istom danu, onda je posrijedi ciklotimija, tj. ubrzana inačica bipolarnog poremećaja.
Kod bipolarnog poremećaja tipa I amplitude su u oscilacijama veće, tako da su depresije izrazito duboke, a manije jako izražene. Kod poremećaja tipa II amplitude su manje tako da raspoloženje ne doseže velike depresivne dubine, a umjesto manije javlja se blaži oblik povišenog raspoloženja ili hipomanija. Moguća su i miješana stanja u kojima se simptomi depresije i manije javljaju istodobno. U njima je rizik od suicida najveći, jer se depresivnoj patnji pridodaje i energija uz pomoć koje osoba može ostvariti želju za smrću.
Osoba koja boluje od bipolarnog poremećaja nalazi se u 12 - 30 posto većoj opasnosti od suicida od onih koje boluju od obične depresije, možda zato što je povratak depresije nakon razdoblja visokog raspoloženja stresniji od kontinuirane depresije. Stopa suicida u bipolarnih pacijenata je 10 do 20 puta veća u usporedbi s općom populacijom.
"Paljenje" i "gašenje" centra za raspoloženje
Sam poremećaj, kao i svaki poremećaj raspoloženja, odvija se u mozgu i temelji na abnormalnoj aktivnosti u strukturama koje reguliraju raspoloženje. Iz razloga koje medicina nije utvrdila, centar za raspoloženje povremeno se "pali", što dovodi do visokog raspoloženja, i povremeno "gasi", što izaziva depresivne faze.
Temeljni uzrok simptoma su periodične promjene u metabolizmu nekoliko neurotransmitera i njihovih receptora. Pretpostavka je da se depresivna faza javlja kad u mozgu padne razina neurotransmitera, kao što su serotonin, noradrenalin i dopamin, ili kad ih neuronski receptori ne mogu koristiti u normalnoj mjeri. U maničnim fazama povišena je aktivnost spomenutih tvari.
Zašto se aktivnost neurotransmitera s vremena na vrijeme drastično mijenja, nije poznato. Izvjesno je da kod bipolarnog poremećaja promjene raspoloženja nisu posljedica vanjskih okolnosti, nego do izmjena dolazi spontano. Moždana aktivnost slijedi neki svoj ritam koji je u većoj mjeri neovisan o okolnostima, za razliku od obične, unipolarne depresije. Ipak, moguće je da stresni događaji pogoršaju depresivnu fazu ako je ona u tijeku, kao i da pozitivni podražaji pojačaju maničnu fazu.
Snimanje magnetnom rezonancijom ne otkriva u mozgu patološke promjene, ali uočavaju se snimanjem tehnikom PET (tomografija pozitronskom emisijom).
Za dijagnosticiranje bipolarnog poremećaja nisu potrebni nikakvi fizikalni i laboratorijski pregledi, jer je dijagnozu upućenom stručnjaku lako postaviti na temelju razgovora s pacijentom.
Postupci koji mogu dovesti do pogoršanja bolesti
- prekidanje uzimanja ili neredovito uzimanje lijekova
- uzimanje nedovoljnih doza stabilizatora raspoloženja može pogoršati fazu manije
- uzimanje prevelikih doza antidepresiva ima sposobnost izazivanja ili pojačavanja faze manije
- konzumacija opijata, amfetamina, alkohola ili kofeina
- premalo spavanja teži izazivanju ili pogoršavanju manije
- previše spavanja pogoršava depresivno stanje
Pažljivo dozirati i tempirati
S obzirom na to da postoji djelotvorna terapija psihofarmacima, bitno je da se bolest što prije dijagnosticira. Nažalost, što zbog nesposobnosti osobe da svoje stanje prepozna kao zdravstveni problem, a što zbog zatucanosti sredine i neosviještenosti liječnika opće prakse, do ispravne dijagnoze dolazi se u prosjeku tek nakon deset godina od pojave simptoma.
Australski psihijatar John Cade prvi je 1948. pronašao sredstvo kojim je moguće djelotvorno ublažiti simptome bipolarnog poremećaja - litijev karbonat. Taj lijek dokazan je kao stabilizator raspoloženja i prvi je učinkovit lijek za bilo koju psihijatrijsku bolest, četiri godine prije otkrića fenotijazina za shizofreniju i benzodiazepina za anksiozne poremećaje.
Preporuka za tretman uključuje korištenje antidepresiva tijekom depresivne faze, ali i litija ili nekog drugog stabilizatora raspoloženja poput karbamazepina (tegretola) ili depakota.
Doze antidepresiva treba precizno prilagođavati i biti spreman povisiti ih čim se počnu javljati naznake povratka u depresivnu fazu. Tijekom manične faze obično se smanjuju doze antidepresiva ili se privremeno ukidaju, jer pogoršavaju maniju.
Psihoterapija je uvijek dobrodošla kao dopuna farmakoterapiji.
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:44:21, CEST
Depresija i poremećaj raspoloženja
Depresiju će za 20 godina po broju oboljelih nadmašivati samo kardiovaskularne bolesti. No tu je i bipolarni poremećaj - izmjena depresivnih epizoda s maničnim razdobljima.
Broj osoba koje pate od poremećaja raspoloženja zabrinjavajuće je velik. Naprimjer, procjenjuje se da od teške depresije, stanja koje karakterizira duboka tuga i gubitak zadovoljstva u svakodnevnim aktivnostima, pati preko 330 milijuna ljudi.
Posljednjih se godina bipolarnom poremećaju poklanja više pažnje. To je bolest koja je popraćena drastičnim promjenama raspoloženja, tako da ono oscilira od depresije do manije. ”Tijekom depresivne faze“, stoji u jednoj nedavno objavljenoj knjizi Američkog medicinskog udruženja, ”mogu vas proganjati samoubilačke misli. Tijekom manične faze možete izgubiti sposobnost zdravog rasuđivanja, zbog čega možda niste u stanju sagledati štetne posljedice svojih postupaka.“
Smatra se da od bipolarnog poremećaja boluje 2 posto stanovnika Sjedinjenih Država, što znači da samo u toj zemlji od njega boluje više milijuna ljudi.
More tuge
Gotovo sve nas ponekad preplavi osjećaj tuge. No s vremenom — možda za samo koji sat ili dan — taj se osjećaj polako izgubi. Međutim, kod kliničke depresije situacija je daleko teža. Zbog čega? ”Oni koji ne pate od depresije znaju da će se njihove emocije na kraju stabilizirati“, objašnjava dr. Mitch Golant. ”Međutim, oni koji pate od depresije proživljavaju drastične i iznenadne promjene raspoloženja. Njihovi su osjećaji poput zahuktalog vlaka kojim nitko ne upravlja, a oni sami nemaju predodžbu o tome kako će, kada — i hoće li uopće — izaći iz njega.“
Postoji više oblika kliničke depresije. Naprimjer, neki ljudi boluju od sezonskog afektivnog poremećaja, odnosno sezonske depresije koja se javlja u određeno doba godine, i to najčešće zimi. ”Osobe koje boluju od sezonske depresije kažu kako se simptomi te bolesti pogoršavaju kod onih koji žive više na sjeveru i tamo gdje je češće oblačno“, stoji u knjizi koju je objavio People’s Medical Society. ”Premda se sezonsku depresiju uglavnom povezuje s tmurnim zimskim danima, ponekad ima veze i s mračnim, zatvorenim radnim prostorom, neočekivanim razdobljima oblačnog vremena i slabom vidljivošću.“
Što uzrokuje kliničku depresiju? To se ne zna točno. Premda bi se kod nekih moglo govoriti o postojanju genetskih predispozicija, izgleda da u većini slučajeva na njenu pojavu uvelike utječe ono što je netko proživio. Također je zamijećeno da se klinička depresija dvostruko češće dijagnosticira kod žena nego kod muškaraca. No to ne znači da su muškarci pošteđeni te bolesti. Upravo suprotno, procjenjuje se da će u nekom razdoblju života od nje bolovati čak 5 do 12 posto muškaraca.
Klinička depresija utječe na praktički svaki aspekt života oboljele osobe. Ona ”uskomeša sve u vama“, kaže Sheila, koja boluje od kliničke depresije, ”nagriza vam samopouzdanje, samopoštovanje, vašu sposobnost zdravog rasuđivanja i donošenja odluka, a onda, kada vas svega obuzme, nekoliko vas puta snažno stisne da vidi koliko možete podnijeti“.
Ponekad si oboljela osoba može puno pomoći tako da s nekom suosjećajnom osobom porazgovara o svojim osjećajima. Pa ipak, mora se reći da depresije koje su posljedica biokemijskog poremećaja nije moguće pobijediti samo pozitivnim stavom. U takvim slučajevima osoba jednostavno ne može utjecati na svoje raspoloženje. Osim toga, i ona bi sama mogla biti jednako zbunjena svojim stanjem kao i članovi njene obitelji te prijatelji.
Depresija se može snažno odraziti i na ostale članove obitelji, što također ne treba zanemariti. ”Kada vama draga osoba oboli od depresije“, piše dr. Golant, ”to u vama može izazvati trajan osjećaj nesigurnosti, koji proizlazi iz toga što zapravo nikada ne znate kada će ona izaći iz depresije ili ponovno zapasti u nju. Može vas prožimati duboki osjećaj gubitka — pa čak tuge i gnjeva — jer vam se život izokrenuo i možda se više nikada ne vrati u normalu.“
Djeca često mogu osjetiti kad su im roditelji depresivni. ”Dijete čija majka boluje od depresije vrlo je osjetljivo na emocionalna stanja svoje majke, zapažajući svaku i najmanju promjenu u njenom raspoloženju“, piše dr. Golant. Dr. Carol Watkins primjećuje kako djeca čiji roditelj boluje od depresije ”češće imaju problema u ponašanju te s učenjem i vršnjacima. Veća je vjerojatnost da i sama obole od depresije.“
Bipolarni poremećaj
Klinička depresija uistinu je težak problem. No kada se pojavljuje u kombinaciji s manijom, tada govorimo o bipolarnom poremećaju. Jedino što je sigurno kod bipolarnog poremećaja jest to da je posve nepredvidiv. Tijekom manične faze bolesti, stoji u The Harvard Mental Health Letter, bolesnik ”može biti nepodnošljivo nametljiv i dominantan, a njegova euforija, koja je popraćena nepromišljenošću i nemirom, može začas prijeći u razdražljivost ili bijes“.
Oboljeli često osjeća silnu snagu, kao da mu ništa nije nemoguće. Mahnito vježbala ili funkcionirala sam uz vrlo malo sna — spavajući sam tek dva do tri sata noću, a ipak se budi pun energije.
Međutim, s vremenom su počinju nadvijati tamni oblaci. ”Kad bi euforija dosegla vrhunac“, kaže jedna pacjentica, ”duboko u sebi osjetila bih nekakav nemir, kao da u sebi imam motor koji se ne može ugasiti. U trenu bih postala agresivna i destruktivna. Bez ikakvog bih se povoda verbalno okomila na ukućane. Bila sam bijesna, puna mržnje i potpuno izvan kontrole. Nakon tog zastrašujućeg izljeva emocija iznenada bi me svladao umor, počela bih plakati i potpuno bi me obuzela depresija. Osjećala sam se bezvrijedno te me progonio osjećaj da sam zla. No isto sam tako već sljedećeg trena mogla biti izrazito dobre volje kao da se ništa nije dogodilo.“
Ovakvo ćudljivo ponašanje koje je svojstveno onima koji pate od bipolarnog poremećaja može itekako zbunjivati članove njihove obitelji. Ako imate supružnika koji je raspoložen i pričljiv, a već u sljedećem trenutku malodušan i povučen, to vas može zbunjivati. Stalno si moramo ponavljati da se on zapravo ne može kontrolirati.
Ironično je to što bipolarni poremećaj može jednako tako — ako ne i više — opterećivati i same oboljele. ”Zavidim ljudima koji su uravnoteženi i stabilni“, kaže drugi pacijent. ”Stabilnost je mjesto koje oboljeli od bipolarnog poremećaja samo posjećuju. Nitko od nas ne ostaje tamo trajno.“
Uzroci
Što uzrokuje bipolarni poremećaj? Kod bipolarnog poremećaja utjecaj nasljednih faktora izraženiji je nego kod depresije. ”Neka znanstvena istraživanja pokazuju“, kažu u Američkom medicinskom udruženju, ”da članovi uže obitelji onih koji boluju od bipolarne depresije, a to su roditelji, braća, sestre i djeca, 8 do 18 puta češće obolijevaju nego oni u čijoj obitelji nitko ne pati od tog poremećaja. Isto tako, oni u čijoj užoj obitelji netko pati od bipolarne depresije skloniji su teškoj depresiji.“
Za razliku od depresije, čini se da bipolarni poremećaj jednako pogađa i žene i muškarce. Najčešće se javlja u ranoj zreloj dobi, no kod nekih je zabilježen već u tinejdžerskim godinama ili čak u djetinjstvu. Pa ipak, analiziranje simptoma i postavljanje ispravne dijagnoze može čak i medicinskim stručnjacima biti pravi izazov. ”Bipolarni poremećaj je kameleon među psihičkim poremećajima jer se njegovi simptomi neprestano mijenjaju od bolesnika do bolesnika i od jedne faze bolesti do druge, čak i kada se radi o istom bolesniku“, piše Mondi More s Medicinskog fakulteta Sveučilišta Johns Hopkins. ”To je fantom koji se može ušuljati pod krinkom melankolije i zatim nestati da bi se godinama nakon toga vratio u otvorenom i snažnom naletu manije.“
Nema sumnje da je poremećaje raspoloženja teško dijagnosticirati, a još teže živjeti s njima. No nada za oboljele ipak postoji.
Izlaz
Čak i nakon što se bolesniku uspostavi dijagnoza te se započne s liječenjem, on će vjerojatno i dalje osjećati posljedice tog poremećaja. Kelly, koja se bori s teškom depresijom, sretna je što je dobila stručnu pomoć, zahvaljujući kojoj se lakše nosi sa svojom bolešću. Međutim, ustanovila je da je i podrška drugih itekako važna. Ispočetka je oklijevala obratiti se nekome za pomoć jer je mislila da će tako samo opteretiti druge svojim problemima. ”Morala sam naučiti potražiti pomoć, ali i prihvatiti je“, kaže ona. ”Tek kada sam otvoreno progovorila o svojim osjećajima, stanje mi se prestalo pogoršavati.“
Ponekad joj čak i radosne prilike predstavljaju izazov. ”Često mi se dogodi da ne mogu podnijeti svjetlo, kretanje ljudi oko sebe i buku. To u meni izazove osjećaj krivnje te počnem razmišljati kako je bolest zapravo odraz moje loše osobnosti pa mi je još teže.“ Kako Kelly izlazi na kraj s tim problemom? Ona kaže: ”Naučila sam da je depresija bolest s kojom se moraš stalno nositi. Ona nije odraz moje ljubavi prema Bogu ili drugima. Ona nije pravi odraz moje osobnosti.“
Prije spomenuta Lucia zahvalna je za izvrsnu medicinsku pomoć koju je dobila. ”Zahvaljujući nezaobilaznoj pomoći psihoterapeuta naučila sam se nositi s promjenama raspoloženja koje prate ovu bolest“, kaže ona. Lucia također naglašava važnost odmora. ”San je još jedan ključni činilac u borbi protiv manije. Što manje spavam, to mi se stanje sve više pogoršava. Naučila sam se da čak i kada ne mogu zaspati ostanem u krevetu i odmaram se.“
Već spomenutoj Sheili pomaže to što svakodnevno vodi dnevnik, u koji zapisuje svoje osjećaje. Ona kod sebe zapaža značajne promjene nabolje. No i dalje ima problema. ”Ne znam zašto, ali kada sam umorna, počnem negativno razmišljati. No naučila sam potisnuti takve misli ili im barem ne dozvoliti da u tolikoj mjeri utječu na mene.“
Izvor: The Harvard Mental Health Letter/Awake
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:44:45, CEST
Depresija vodi u demenciju
Cetvrtak, 17. april 2008. 10:21
Osobe koje pate od depresije izložene su povećanom riziku da u starosti dobiju Alchajmerovu bolest, saopštili su američki naučnici u studiji, objavljenoj u SAD.
"Mislimo da je depresija zaista rizični faktor za dobijanje Alchajmerove bolesti", rekao je neuropsiholog dr Robert Vilson sa Univerziteta u Čikagu.
Neke ranije studije su sugerisale da Alchajmerova bolest uzrokuje depresiju. Vilsonov stručni tim je ispitao 917 osoba, od kojih se kod 190 razvila Alchajmerova bolest. Oni ispitanici koji su imali više simptoma depresije na početku istraživanja, bili su izloženi većoj opasnosti da u poznijem životnom dobu obole od Alchajmera.
Vilson nije pronašao da se depresija pogoršavala nekoliko godina posle otkrivanja prvih simptoma Alchajmerove bolesti.
"Mislimo da depresija nekako uzrokuje oštećenje u moždanim regijama pamćenja i emocija, a te regije su najugroženije kod Alchajmerove bolesti", rekao je Vilson.
Prema njegovim rečima, usled hroničnog stresa povećava se lučenje moždanog hormona kortizola koji oštećuje vezu između moždanih ćelija.
Za sada nije dokazano da depresija direktno utiče na stvaranje moždanih pločica, koje su pronađene autopsijom pacijenata sa Alchajmerovim oboljenjem.
"Mnogi ljudi umru s moždanim pločicama, ali nemaju demenciju. Neki imaju malo tih pločica i dobiju demenciju. Tako da te pločice (blokade u vezama između moždanih ćelija) nisu jedini uzroci demencije. Postoje i drugi uzročnici za poremećaj kognitvnih funkcija i verujemo da je depresija jedan od uzroka", navodi se u studiji.
Alchajmerova bolest je neurodegenerativno oboljenje, čiji su simptomi poremećaji pamćenja i razlučivanja. Obično pogađa starije ljude, a tačan uzrok tog oboljenja se za sada još ne zna.
(Beta)
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:45:01, CEST
Поремећаји у исхрани
Овај проблем, како га ми данас тумачимо, у већини земаља западне Европе једва да је постојао до 18. века
Историчари медицине нису сагласни у томе да ли су поремећаји у исхрани карактеристика последњих стотинак година или су постојали одувек. Професорка медицинског факултета др Нађа Васиљевић, супспецијалиста исхране, каже:
– Савремена нутриционистичка наука, на основу бројних емпиријских доказа, данас ипак поткрепљује становиште да је реч о реалној учесталости ове појаве последњих сто година. А ако је то заиста тако, поставља се питање како објаснити ову тенденцију. Количина хране коју људи једу није једноставно одређена биолошким факторима већ на њу у великој мери утичу друштвени, културолошки и психолошки притисци.
Проблем поремећаја у исхрани, како га ми данас разумемо, у већини земаља западне Европе једва да је постојао до 18. века. До тог доба, модел исхране људи био је повезан с несигурношћу живота уопште, односно с недостатком и нередовношћу снабдевања храном. Страх од дебљине био је непознат, а „мршављење” је постало актуелно тек у 20. веку. Овде можемо да уочимо корелацију с друштвом обиља у којем данас живимо. Самоконтрола апетита данас пред појединце једноставно поставља много веће захтеве, а пораст учесталости анорексије и булимије, које муче мањину, чини се да је у вези с променама ширих друштвених стандарда који важе за већину.
У последњих двадесетак година поремећаји у исхрани узимају знатан замах. Када говоримо о њима, мислимо на анорексију, нервозу, булимију, компулзивно преједање, а пре неколико година уведен је псеудозначни појам орторексија (опсесивна окупираност здравом исхраном). О овој појави др Нађа Васиљевић каже:
– Орторексичарима, за разлику од пацијената с дијагнозом анорексије или булимије, није циљ да смршају. То су људи који јесу забринути за властито здравље, па их је једноставније излечити. Они су перфекционисти склони самокажњавању којима брига о исхрани представља утеху. Посебну пажњу заслужују случајеви поремећаја у исхрани које је врло тешко дијагностиковати јер су на самој ивици здравог и болесног, а за многе младе особе данас представља начин живота.
Дебљина представља другу страну медаље, али с истим исходиштем. Наиме, свако психичко незадовољство које настојимо да решимо уносом или ограничавањем уноса хране на крају за резултат има погубно деловање на физичко здравље.
– Поремећаји храњења су прогресивна болест, налик на зависност, која може бити смртоносна, а неке компликације које су резултат болести могу за дуже време да остану непримећене – каже професорка Васиљевић, истичући да се сваком пацијенту код лечења приступа индивидуално, уз мултидисциплинаран тим стручњака, а обавезно је консултовати лекара који ће препоручити и сва потребна испитивања.
Уколико се не лече, поремећаји исхране могу да имају катастрофалне последице и на психичко и на физичко здравље. Међутим, ако се помоћ потражи на време, они се могу излечити и опоравак може бити потпун.
Душица Павићевић
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:46:07, CEST
Poremećaji u ishrani
Autor: doc dr Maja Nikolić
Poremećaj u ishrani je širok pojam koji obuhvata stanje od kompulzivnog prejedanja do anoreksije.
Intenzitet anoreksije je različit - od neradog (mrljavog) uzimanja hrane do prave fobije od hrane. Zavisno od uzrasta na kome se javlja razlikujemo anoreksiju novorođenčeta, anoreksiju malog deteta i anoreksiju mladalačkog doba.
Povremena anoreksija kod dece u periodu intenzivnog emotivnog razvoja u 2. i 3. godini života je česta pojava, može se javiti i pri polasku u školu, u preteranom fizičkom zamoru u igri i sl.
Prava anoreksija podrazumeva da dete objektivno ne unosi dovoljnu količinu hrane. Prava anoreksija prati gotovo sva akutna i većinu hroničnih oboljenja digestivnog trakta. Najčešći vandigestivni uzroci anoreksije su sistemske bolesti.
Selektivna anoreksija podrazumeva da dete unosi relativno dovoljno hrane ali samo onu koju voli ili na koju je naviknuto.
Prividna anoreksija znači da dete uzima dovoljno hrane, ali okolina (majka) to procenjuje kao nedovoljno.
Lažna anoreksija se javlja u slučajevima kada dete ima normalnu želju za hranom ali ne može da unese dovoljne količine zbog izvesnih kongenitalnih anomalija.
Psihogena anoreksija odojčeta i malog deteta uzrokovana je psihičkim faktorima. Obično je izraz poremećenih odnosa u odnosu majka-dete. Majka može biti neiskusna, napeta ili prosto nezainteresovana te nije u stanju da prepozna potrebe svoga deteta i da odgovori na njih. U situacijama kada hrani dete majka je nestrpljiva, nesigurna ili agresivna, što prenosi na dete, pa ono reaguje sličnim ali sebi svojstvenim simptomima - aktivnim ili pasivnim odbijanjem hrane. Ukoliko, pak, nameće krut režim uzimanja hrane ili manirirano ponašanje tokom obroka, može kod deteta stvoriti otpor, a da pri tome uistinu i ne postoje smetnje apetita. U početku psihogene anoreksije nisu prisutni digestivni poremećaji, ali ova anoreksija neminovno vodi, pored ostalih promena, u multifaktorijalnu malnutriciju te zahteva stručni tretman. U ovakvim slučajevima ključno je raditi na poboljšanju odnosa dete-okolina.
Anoreksija nervoza je poremećaj ishrane koji se karakteriše namernim gubitkom težine. Javlja se kod emocionalno labilnih devojaka (mada je zapažen i kod mladića). Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu (80 % svih slučajeva počne u uzrastu od 13 do 20 godina).
Osnovni psihopatološki simptom je strah od debljine i poremećaj u percepciji oblika i veličine svog tela.Taj strah je toliko jak da prožima celokupno psihičko stanje i ne može se ublažiti stvarnim gubitkom na težini. Opsednutost strahom od debljanja je takva da se bolesnice boje svake hrane, koju doživljavaju lošom i opasnom.
Uzrok nastanka
U nastajanju anoreksije učestvuje više etioloških faktora, od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih. Pri tome je još uvijek tajna zašto se, kada se steknu svi uslovi, kod nekih osoba razvije anoreksija, a kod drugih ne. Čini se da su presudni faktori oni, koji određuju ličnost. Pod povećanim rizikom od razvoja ove bolesti su osobe koje su doživele težu traumu ili emocionalni stres za vreme puberteta ili prepuberteta; koje su bile izložene seksualnom zlostavljanju; koje su pod pritiskom okoline koja previše ističe važnost vitke linije i telesnog izgleda kao jedinu vrednost savremene žene. Zahtevi savremene mode upravljeni su prema nezdravo mršavom idealu lepote, a "ženski" časopisi su prepuni različitih recepata i dijeta za što vitkiju liniju. Pod rizikom su i osobe koje učestvuju u sportovima ili profesijama koje naglašavaju vitku liniju (ples, balet, gimnastika, klizanje na ledu, manekenstvo..)
Klinička slika
Tipična klinička slika počinje željom da se malo oslabi, kako bi se dostigla željena telesna težina i kako bi se određeni delovi tela "doterali" dijetom.
Dijeta počinje izbegavanjem hrane koja goji (slatkiši, hleb, testo...), potom smanjivanjem obroka, redukcijom obroka i biranjem hrane. To dovodi do značajnog gubitka telesne težine, ali i ekstremna mršavost koja ugrožava život i nema veze sa lepotom nije dovoljna da bi bolesnica bila zadovoljna. Dijeta je obično praćena preteranim telesnim iscrpljivanjem i vežbanjem (aerobik, fitness, jogging, hodanje), a često se namerno izaziva povraćanje ili upotrebljavaju sredstva za ubrzano varenje ili izlučivanje vode iz tela.
Pridruženi simptomi-mnoge osobe koje pate od anoreksije pokazuju pridružene psihičke poremećaje: depresivno raspoloženje, razdražljivost, nesanicu, povlačenje iz društva. Često su zaokupljene mislima koje im se nameću naizgled protiv njihove volje ili prisilnim radnjama, najčešće vezanim za hranu, jelo, izgled tela ili telesnu težinu. Ove osobe pate od osećaja neadekvatnosti i jake potrebe da nadziru okolinu, a nedostaje im spontanost, inicijativa i teško izražavaju osećanja.
Telesne komplikacije-ovaj poremećaj je udružen sa sekundarnim endokrinim i metaboličkim promenama i poremećajem telesnih funkcija. Tako se javlja nepravilan rad srca, nizak krvni pritisak, nesvestice, gubitak menstruacije, snižena telesna temperatura i nesposobnost da se podnese hladnoća, kosa i nokti postaju lomljivi, kosa pojačano opada, koža je suva, prekrivena nežnim dlačicama, smanjuje se mišićna masa, kosti postaju slabije i sklone prelomima, zglobovi otečeni, zatim nastaje anemija, opstipacija (zatvor), hronična nesanica.
Lečenje
Lečenje anoreksije nervoze spada u visoko specijalistički domen, a najčešće se sprovodi u bolničkim uslovima. Lečenje obuhvata kombinaciju terapijskih pristupa (koji se primenjuju nakon dobre procene i laboratorijskih ispitivanja) koji uključuju: individualnu psihoterapiju, kognitivno-bihejvioralni pristup, porodičnu terapiju i medikamente (najčešće antidepresive).
Bulimija
(bous-vo, govedo; limos-glad =>˝Gladan da bi i vola mogao pojesti˝) je poremećaj vezan za ishranu koji je, kao i anoreksija nervoza, psihološkog porekla, a može imati strašne telesne posledice. Dok se anoreksičari jednostavno izgladnjuju, bulimičari se prejedaju, a zatim se čiste povraćanjem koje su sami izazvali. Oboleli od bulimije često koriste pilule za mršavljenje, laksative i diuretike da bi smanjili telesnu težinu. Čišćenje može imati dve svrhe: sprečavanje dobijanja na težini, a i privremeno ublažavanje depresije i ostalih negativnih osećanja.
Binge eating je poremećaj nekontrolisanog uzimanja velikih količina hrane (preko 2500 cal za obrok) hrane, često u tajnosti, bez izazivanja povraćanja.
Uzrok nastanka
Smatra se da su pritisci i sukobi unutar porodice prvobitni uzrok bulimije. Bulimičarka je obično osoba koja želi previše da postigne i teži savršenstvu, a oseća da ne može da zadovolji očekivanja svojih roditelja. Njeno samopoštovanje je na niskom nivou i pati od depresije. Možda je kao dete bila fizički ili seksualno zlostavljana; oko polovine svih obolelih od bulimije ima u prošlosti iskustvo zlostavljanja.
Klinička slika
Bulimija, poput anoreksije, pogađa uglavnom mlade žene. Prosečno doba u kojoj se znakovi bulimije prvi put javljaju je 18 godina. Bulimija se može javiti sama za sebe ili naizmenično sa anoreksijom. U tom naizmeničnom toku - koji se javlja otprilike u svakom petom slučaju - devojka neko vreme ne želi da jede, pripremajući se za prejedanje, moguće je da u fazi nejedenja upotrebljava i sredstva za smanjenje apetita. Zatim slede: konzumiranje hrane u preteranim količinama, tajno konzumiranje hrane, preokupacija mislima o hrani, nedostatak kontrole u blizini hrane.
Iako se preklapaju, ova dva poremećaja povezuju se s različitim crtama ličnosti: anoreksičari su skloni potiskivanju svojih nagona, dok oboleli od bulimije s druge strane udovoljavaju svojim žudnjama, prenagljujući, upadajući u nevolje s drogom, promiskuitetnim ponašanjem, krađom ili nekontrolisanim kupovanjem.
Opšte zdravstveno stanje osobe obolele od bulimije zavisi od toga koliko se često prejeda i čisti. Takva osoba može povraćati povremeno (jednom nedeljno) ili jako često (više puta na dan). Telesne posledice uključuju promene na želucu i pankreasu, probleme sa štitnom žlezdom, upalu jednjaka, zatim probleme sa zubima i bolest desni usled povraćanja želudačne kiseline. Čestim povraćanjem se troše voda i kalijum iz telesnih tečnosti što izaziva poremećeni ritam srca, grčenje mišića, pa čak i oduzetost. U težim slučajevima, neki od ovih telesnih problema mogu dovesti do smrti. Još jedna opasnost je samoubilačka depresija.
Lečenje
Bulimija je prava bolest i osobe obolele od nje obično je ne mogu voljno kontrolisati bez stručne pomoći. Opomene porodice i prijatelja da prestanu sa takvim ponašanjem u najboljem su slučaju beskorisne, a u najgorem imaju upravo suprotan efekat.
Lekar bi morao postaviti dijagnozu bulimije, ako postoje najmanje dve bulimične epizode nedeljno u trajanju od tri meseca.
Psihološko lečenje bulimije podrazumeva pojedinačnu, porodičnu ili grupnu psihoterapiju. Isto tako, često se propisuju bihevioristička ili kognitivna terapija. Bihevioristička terapija se usredsređuje na menjanje navika, seanse se obično posvećuju analiziranju ponašanja i smišljanju načina da se to promeni, a između seansi bolesnica poštuje tačno određena pravila ponašanja.
Kognitivna psihoterapija - često kombnovana sa antidepresivima - prvobitni je način lečenja, zajedno sa savetovanjem o ishrani, terapija se takođe usredsređuje na uobičajeno ponašanje, cilj je da istraži i suprotstavi se negativnim mislima koje se nalaze u pozadini destruktivnih navika. Pojedinačna ili grupna psihoterapija usmerava se na emocionalna iskustva i odnose koji su stvarni uzrok bulimije.
Odg: Ментално здравље By: blablabla Date: Октобар 20, 2008, 12:46:28, CEST
Psihijatrijski poremećaji tokom trudnoće i nakon porođaja
Autor: prof dr Srbobran Miljković
Tradicionalni stav je da su trudnoća i porodiljstvo vreme radosti i dobrog raspoloženja. Međutim, surovi podaci iz pedantnih naučničkih beleški ukazuju da u tom periodu blagoslovenosti, žena nije zaštićena od psihičkih smetnji. Blizu dve trećine njih sa psihijatrijskim poremećajem postanu majke, a čak jedna trećina tokom trudnoće i nakon porođaja može imati epizodu nekog mentalnog poremećaja. Podaci pokazuju da uzrok smrtnosti porodilja u 12% slučajeva pripada psihijatrijskim poremećajima (postpartalna depresija, psihoza i bipolarni poremećaj), pri čemu je suicid čak na drugom mestu, iza kardiovaskularnih bolesti. Svako 25-to dete ne uspe da preživi majčinstvo majki obolelih od posleporođajne psihoze.
Tradicionalni stavovi pojedinih kultura nose sa sobom povećan rizik od oboljevanja, dok druge imaju protektivne običaje. Interesantni su podaci iz jednog Indijskog istraživanja koji ukazuju da je rizik od pojave depresije u patrijarhalnim društvima veći kod majki koje su rađale žensku decu, što se tumaći većim socijalnim pritiskom i favorizovanjem rađanja muške dece. Sa druge strane, istrživanja u Nigeriji ne beleže slučajeve postpartalne depresije, što se objašnjava kroz tradicionalni kolektivizam da “odgajanje deteta zahteva učešće celog sela”. Takođe, u latinoameričkim državama, pokazalo se da je običaj da porodilja prvih 40 dana nakon porođaja bude pošteđena svih drugih obaveza osim nege deteta. To ima značajan zaštitni uticaj po opšte raspoloženje majke.
Međutim, postavlja se pitanjne, kako to da zablude još uvek opstaju, uvlačeći u svoju mrežu i lekare? Odgovor možda treba potražiti i u samoj prirodi poremećaja. Depresivnim pacijentkinjama je najveći problem da zatraže pomoć, jer je takav čin ujedno i dokaz njihove neadekvatnosti. Od psihotičnih pacijentkinja i ne treba očekivati motivisanost i dobrovoljni pristanak na psihijatrijski pregled, jer zbog gubitka kontakta sa realnošću, takva kategorija pacijenata najređe samoinicijativno traži stručnu pomoć. Dijagnostičku procenu dodatno komplikuje potreba da se napravi prikladan balans između potrebnog tretmana majke i zaštite fetusa i dojenčeta od eventualno štetnih dejstva terapije, obzirom da za sada ne postoji jedinstveni terapijski vodič.
Najoptimalni terapijski uslovi za pacijentkinju obolelu od postpartalne depresije i psihoze predstavlja hospitalizacija nje i deteta u specijalno organizovanoj psihijatrijskoj jedinici, pod uslovom da dete nije somatski ugroženo. Stanje pacijentkinje se bitno popravlja primenom psihosocijalnih intervencija, psihofarmakoterapije. Prognoza je po pravilu dobra. Tako piše u savremenim psihijatrijskum vodičima. U našim uslovima, dakle, takve preporuke predstavljaju neobaveznu psihijatrijsku lektiru. A lektira se čita za vreme lenjeg raspusta (nadamo se da se tekst neće pojaviti u jesen). Međutim, ambiciozni autori ovog teksta su navijački tekst prvenstveno priredili svim stručnjacima koji su u kontaktu sa trudnicom i porodiljom u cilju senzibilizacije na prepoznavanje peripartalnih psihijatrijskih poremećaja kao urgentnog stanja u u medicini, a ne samo u akušerstvu i psihijatriji.
Prema konvencijalnoj definiciji, postpartum predstavlja period koji započinje četvrtim porođajnim dobom i traje narednih 4-6 nedelja. Međutim, opšti zaključak proistekao iz kliničke prakse, ukazuje da pod postpartalnim periodom u psihološkom smislu treba podrazumevati prvih šest meseci, pa čak i godinu dana nakon porođaja.
Ne postoji, za sada, nijedna zvanična i opšte prihvaćena klasifikacija perinatalnih psihijatrijskih poremećaja. Većina psihijatara koji se bave ovim problemom u Americi sada opisuje tri oblika postpartalnih poremećaja: 1) postapartalnu tugu (bluz; eng. blues); 2) postpartalnu depresiju i; 3) postpartalnu psihozu. Obzirom da tema ovog broja neobavezno diktira i njegov sadržaj, skoncentrisaćemo se na prva dva poremećaja.
Postpartalna tuga (eng. Postpartum Blues), sindrom trećeg dana
Postpartalna tuga se posebno izdvaja zbog svoje učestalosti javljanja, ali se pre može posmatrati kao deo fiziološkog procesa nego psihopatologije. Sa druge strane, zbog svoje evolucije i jasnog kontinuiteta sa postpartalnom depresijom, izdvojena je i kao stanje koje zaslužuje kliničku pažnju.
Javlja se nakon trećeg postpartalnog dana pa sve do kraja prvog meseca, veoma retko kasnije. Može se očekivati da između 50-85% porodilja ispolji simptome postpartalnog bluza. Takva porodilja je emocionalno labilna, razdražljiva, zabrinuta i plačljiva bez nekog značajnog razloga. Često ne razume zašto nije uzbuđena i srećna kao što su ostali članovi familije, ili ima osećanje krivice zbog lošeg raspoloženja onda kada se od nje očekuje da bude srećna. Obično se žali na nesanicu ili preteranu pospanost, slab ili preteran apetit. Etiologija je još uvek nejasna, ali se u literaturi često pominje nagli pad estrogena, progesterona, kao i psihološka struktura ličnosti porodilje. Posebno je interesantna teorija o i neuroaktivnoj supstanci strukturno sličnoj progesterenu koja se tokom trudnoće stvara u nervnim ćelijama limbičkog sistema, a ima GABA- agonistički uticaj. Nagli pad ove supstance koji usledi nakon porođaja dovodi do pojave simptoma sličnih apstinencijalnom sindromu zavisnosti od benzodijazepina. Pojava postpartalne tuge je nezavisna od kulturalnih i demogrfaskih uticaja, zbog čega se najčešće posmatra kao endogeno uslovljena, ali se kao faktori rizika pominju i interpersonalni konflikti sa članovima familije i prijateljima, stresogeni životni događaji (npr. rođenje deteta sa anomalijama), prethodno bolan PMS, antepartalna depresija, ranije depresivne epizode. Veći značaj ima u diferencijalnoj dijagnozi u odnosu na druge afektivne poremećaje. Prognoza je dobra. Stanje se spontano poboljšava za manje od 10 dana.
Antepartalna i postpartalna depresija
Postpartalna depresija se definiše kao svaki nepsihotični depresivni poremećaj tokom prve 4 nedelje nakon porođaja, a prema istraživačkim kriterijumima tokom prvih godinu dana nakon porođaja, pri čemu poremećaj može imati početak i tokom trudnoće. Termin se ne odnosi na postpartalni bluz i druge postpartalne psihičke poremećaje. Postojanje antepartalne depresivnosti je skoro pozitivan prognostički znak za pojavu postpartalne depresije sa različitom kliničkom slikom.
U periodu trudnoće i porođaja, depresivnost žena je 4 puta češća nego inače, a u toku prvog postpartalnog meseca čak 35 puta češće nego nego u drugim životnim periodima žene. Utvrđeno je da na svakih 1000 normalnih porođaja, 100-150 žena oboli od depresije (10-15%), a 1-4 razvije postpartalnu psihozu (0,1-0,4%). U proseku, samo 20-25% depresivnih žena u postpartalnom periodu potraži profesionalnu pomoć. Takođe, značajan broj postpartalnih psihičkih poremećaja najčešće ostaje nedijagnostifikovan i samim tim ne lečen. Simptomi depresije se vremenom mogu sponatano izgubiti, ali najveći broj nelečenih žena je depresivan i godinu dana nakon porođaja.
Posledice neprepoznate i prolongirane depresivnosti majke, predstavljaju faktor rizika i za majku i dete, pogotovo u smislu povećanja morbiditeta i moraliteta odojčadi. Obolela trudnica i majka nije u stanju da na adekvatan način emocionalno odgovori potrebama deteta pre i posle porođaja, kao ni tokom kritičnog razvojnog perioda. Takođe, ove trudnice su pod velikim rizikom za pothranjenost, razvoj hipohromne anemije, zloupotrebu psihoaktivnih supstanci i pretporođajne socijalne neprilagodljivosti.
Postpartalna depresija se češće javlja kod porodilja mlađih od 20 godina, nižeg obrazovnog ranga, neudatih, samohranih, nezaposlenih, čiji partner nije želeo dete, koje nemaju pomoć oko nege bebe, loše materijalno i stambeno situiranih, izloženih stresnim životnim događajima, bez podrške partnera, familije i prijatelja. One ujedno, najređe traže stručnu pomoć.
Karakteristični simptomi su postojanje veoma uporne nesanica nevezane za ritam spavanja i budnosti bebe, gubitak apetita, brza zamorljivost i preterana razdražljivost. Međutim, najčešći razlog zbog kojeg se pacijentkinja sama može javiti lekaru je pojava neprihvatljivih ideja o povređivanju deteta. Uobičajene rečenice kojima pacijentkinja opisuje svoje stanje nakon porođaja su da prolazi “kroz veoma težak period” ili “jedan od najtežih perioda u životu”. Tokom razgovora pacijentkinja može izraziti da ima doživljaj bespomoćnosti, neadekvatnosti i negativno sagledavanje sebe („ništa nije kako treba, jer sam ja loša“), iskrivljeno interpretirati događaje („nikada ništa nije ni bilo dobro“) i pesimistički anticipirati buduće događaje (“biće samo još gore”). Pacijentkinja može imati .ambivalentan odnos prema bebi i intenzivan doživljaj sebe kao loše majke i supruge, pri čemu može svaki partnerov komentar tumačiti kao znak odbacivanja i nedostatka ljubavi. Doživljavanje trenutne životne situacije može biti u toj meri izmenjeno da može zaključiti da je bolje da je mrtva ili da su mrtvi i ona i beba. Suicidalne ideje mogu postojati, ali je rizik od suicida manji nego kod postpartalnih psihoza.
Klinički, psihoza se u 50% slučajeva zapaža već u toku prve postpartalne nedelje, a pomenuti znaci depresije se tada obogaćuju bizarnim, nihilističkim ili paranoidnim sumanutim idejama u vezi pacijentkinje i njenog deteta, kao i halucinacijama u oblasti svih čula, psihomotornom uznemirenoću i nepredvidljivim ponašanjem.
Postpartalni afektivni poremećaji - tabela (link)
Prevencija i psihosocijalne intervencije
* Ukoliko pacijentkinja leči sterilitet ili planira trudnoću, a koristi psihotropne lekove, potrebno je napraviti novi terapijski plan u konsultaciji sa psihijatrom.
* Zbog široke kontrolisane upotrebe benzodijazepina (Bensedina, Dijazepama), preporučuje se informisanje opšte populacije o njihovom štetnom uticaju tokom rane trudnoće.
* Postoje značajne povoljnosti korišćenja Ednburškog protokola (EPDS) u proceni psihičkog stanja trudnice i porodilje.
* Kod svih trudnica je potrebno registrovanje socijalnih i bioloških faktora rizika (pogotovo postojanje prethodne puerperalne psihoze, nepuerperalnih afektivnih poremećaja i familijarnog opterećenja) tokom kontrolnih antepartalnih pregleda. “Rizičnu” trudnicu (i njenu porodicu) lekar-akušer treba da uputi na konsultatativni pregled psihijatru.
* Pokazalo se da u prevenciji depresivnosti postoji značajan pad skorova na EPDS kod majki iz rizične grupe koje su bile na kognitivno-bihejvioralnoj ili porodičnoj terapiji, koje su pohađale edukativne programe za buduće roditelje, koje su bile posećivane od strane patronažnih sestri i, koje su išle na kontrolne preglede kod psihijatra i ginekologa jednom nedeljno tokom 6 nedelja.
* Obzirom da je utvrđeno da 6% partnera (muškaraca) depresivnih pacijentkinja, takođe pokazuje znake depresije nakon porođaja partnerke, ima smisla podržati porodično savetovanje.
* Svako novorođenče koje je bilo izloženo dejstvu psihotropnih lekova, neophodno je držati pod monitoringom nakon porođaja zbog opasnosti od pojave apstinencijalnih simptoma.
* Potreban je rad na nacionalnom programu podrške, formiranje jedinica za majku i dete pri psihijatrijskim klinikama, seminarska edukacija lekara opšte prakse, patronažnih sestara i socijalnih radnika, pospešivanje antepartalnog i postpartalnog skrininga (pogotovo rizične grupe), štampanje brošura za porodilje, poster kampanja u ginekološko-akušerskim klinikama, institucijama za zaštitu menalnog zdravlja, kao i domovima zdravlja i ambulantama opšte prakse. Preporučuje se i omogućavanje psihijatrijske supervizije telefonskim putem, pogotovo za ruralne oblasti.